Poezija

Ipak je preživjela

Ljubav je ubijena u poslijepodnevnoj smjeni
Negdje između 14 i 22
Dok su se stolnjaci
Nadstolnjaci
Trake
I salvete
Gomilale pod utrnutim prstima
Ništa se nije čulo od huke sušilice
Od treskanja i poskakivanja perilice
I dreke glave vešeraja
Ništa se nije vidjelo
Od zidnog sata
Podešenog da docni ravno minute 3
Na koji su sve oči bile uprte
Cijelo ti vrijeme
Od 14 do 22
(Ima li kraja?Ima li kraja?)

Zapravo…Mora se to spomenuti
Neki tvrde
(A to su oni s bolovima u leđima
I ukočenim nogama
Oni s utrnulim prstima
Oni s očima na zidnom satu)
Kako su vidjeli sjenku nejasnu
Gdje odmiče
Ka stajalištu stodevetke
Negdje iza 22

Istina je da nitko istinu ne zna
No eto
Prema statistikama stručnjaka za ljubav
Ona uvijek ubijena biva
U poslijepodnevnoj smjeni
Između 14 i 22

23 VI 2009

Standard
Priče

Лажљивица

 

 

 

Прво сам слагала без разлога.Тек  да слажем. Затим сам украла, па слагала. Након тога сам наставила красти и лагати.

Временом сам све мање крала,а све више лагала. Прескачући рано детињство,  то је трајало добрих двадесет и пет година отприлике.

Лажи с разлогом и без разлога, мада за све разлог има.  Дан када сам одлучила престати са лагањем био је прекретница  живота до тада.

Мога живота,  да.  Не, нисам одлучила ја.  Одлука је донијела сама себе,  мада то више ничему и никоме није битно.

Удахнула сам, гласнице су ми се спојиле,  зрак задржаван у плућима се отпустио,  протутњао кроз гласнице на што су оне завибрирале и зачула сам се гђе проговарам истину прекидајући тако непланирано дуг период лагања,  налагавања,  надлагивања,  прелагивања,  долагивања… У којима ме страх поуздано водио.  Од истине, од искрености страх. Од престанка дволичности, лицемјерја, додворавања, подилажења.

Дисање, фонација, артикулација..

Али као из трбуха да је дошло.Kао да се први пут слушам.Почела сам се обраћати свима

којима сам прије лагала и гђе сам прије лагала сипајући из себе истину у цугу.

Оно што доиста мислим и како мислим. Јако детаљно. Јако сликовито. Јако

Тако су прошле године и године док нисам схватила да живим у лажи , према лажи, да усрдно и производим лаж.

Да сам  сва лажњак укратко.

И онда, како већ рекох: дисање, фонација, артикулација…Апсолутно непланирано, по истом поступку како је лаж кренула из мене, тако се покренула и истина. Без размишљања, смишљања и домишљања, доиста без предумишљаја.

Почело је на радном мјесту.

“Слушај туко глупо, на лоповски начин си дош….

и сад мени сваки дан крв пијеш просипајући замишљену интелигенцију

као риготину, како на мене тако…! Смјешкамо ти се и ласкамо

и говоримо стално оно што не мислимо, а посебице што се твог изгледа тиче,па дај се погледај

на што сличиш! Што год да обучеш не можеш поправити дојам да се иза тих

непотребно скупих ….ружно тијело жентураче коју…. нити један не би нити…И ја сам те поткрадала кад год и како год сам стигла! Али ајде ми докажи крастачо!”

Она, моја претпостављена, стајала је на мање од метар од мене, запрепаштена,

доње уснице опуштене, да не кажем разјапљене, као да ће јој језик сваки час испасти из уста.

Да,слика језика како испада из њезиних уста блицала ми је у глави док сам заправо ја покретала свој.

Тако се покренула лавина истине, (уз суђени  отказ), и више се није зауставила.Али осјећај који ме почео обузимати

био је и остао непоновљив.Kао ослобађање. Никада од тога дана нисам више изустила лаж, изрекла оно што не мислим И не осјећам. Сваки пут кад би рекла оно сто доиста мислим и осјећам,

а гђе сам прије лагала, било је као да се поновно ослобађам.и истом, свакако, упадам у невољу за невољом.

А живот је постао…Да кажем тежак? Рекла бих прије ризичан или чудан. Губила сам људе које сам називала пријатељима јако брзо. Kонтакт са родбином, и онако лош, постао је непостојећи обзиром да сам им коначно сва сретна , (и прије него што сам заустила) , почела говорити што доиста у датом тренутку мислим о  њима, било чему, о свему.

Тако сам остала врло брзо без пријатеља, без посла прије тога, а и без икаквог контакта са ближњима(?)по крви, но одустала нисам нити сам то више могла заправо. Вратити се на старо. Подизалити, ублажавати, умањивати, улизивати се, лагати укратко, да не набрајам даље.

Kако је вријеме одмицало, људи су ми се почели склањати с пута, избјегавати ме јел. Осјећала сам њихову нелагоду у моме присуству, њихов опрезни  И смијешно бојажљиви став у опхођењу са мном…Искрено, знало ми је бивати и самој неугодно , па сам се и полако почела отуђивати. Несвјесно прво. Знала сам се често у почетку питати не превршавам ли мјеру заправо. ..

Заиста, циљ ми је био исприповиједати своју причу од почетка све до данашњег дана , но…

Све се вратило. Лагала бих, да. Зато се заустављам. Престајем. Одустајем. Ишчитавајући поновно написано, схваћам да ми се већ скоро омакло пар лажи онако сасвим без предумишљаја. Због уљепшавања, додворавања онима који ће читати, због самољубља и свега онога због чега већ лажемо. Уосталом, нити ми је више важна прича нити они који читају. Некако, пауза коју сам направила у овом писменом приповиједању учинила је своје на више начина.

 

 

 

16.02.2010.

Standard
Uncategorized

Tuga

NotreDameBuring_resize_md

Toliko stvari u životu koje su mi značile spržila je vatra. Sada gledam kako gori jedna od najljepših građevina koje sam u životu vidjela.
I nikada više neće biti ista. Znam to. Sve što je jednom zahvatila prokleta vatra
nikad poslije nije bilo isto.
Drago mi je da sam je vidjela i osjetila svu njezinu veličanstvenost prije ovoga što sada gledam…O moj bože, ko li te je izmislio!!!

Standard
Priče

Ciceron

Ciceron je stajao na rubu obale mora koje se unedogled steralo pred njegovim očima i pažljivo osluškivao moguću pojavu bilo kakvog zvuka koji bi ga trgnuo iz spokoja i iznenadio svaki puta kad bi se začuo. No bješe skoro potpuna tišina. Jedino se s nekog nevidljivog dijela pučine čula pjesma nevidljivih ribara, nalik tužaljki na koju je njegov sluh već naviknuo kao i na čestu tišinu, no nikada mu zapravo nije postalo razumljivo što znače ti monotoni glasovi koji su dopirali neznano mu otkuda. Bez razmišljanja je već satima stajao na rubu ne pomičući jer se za bilo kakav pomak nije ukazivao razlog. Pri tome je budno pazio da ga spori valovi što su lijeno oblizivali obalu ne dotaknu. Jako jutarnje suce udaralo mu je pravo u glavu no to mu je godilo i moguće da je jedan od razloga što se satima ne pomiče s mjesta bila upravo ta vrelina u kojoj je uživao bez kapljice znoja na tijelu.
Ipak, čovjeku koji ga je pritajen promatrao s vrha obližnjeg stabla, nikako nije bilo razumljivo Ciceronovo nepomično višesatno stajanje pod opakom pripekom uz vodu, pa je, promatrajući ga, cijelo vrijeme razmišljao u što taj gleda i kako može tako dugo i predugo ukočeno stajati ne pomičući ni za trenutak niti jednim dijelom tijela. Pitao se otkud mu tolika otpornost na vrućinu, pitao se u što tako pozorno gleda, pitao se čovjek na vrhu stabla mnogo toga ne shvaćajući baš ništa, ali se nije mogao oduprijeti radoznalosti da vidi koliko će Ciceron ostati u tom položaju. Padalo mu je na pamet da možda iščekuje nešto, no nije se mogao dosjetiti ni jednog logičnog razloga koji bi zadovoljio njegov um u uobičajenom punom pogonu razmišljanja u krug. Pa u jednom trenutku će se pomaknuti. Mora se pomaknuti, ta živ je, ne može cijeli dan ovako. Morat će se pomaknuti s tog mjesta, da, čekat ću baš do kada će ovako-razmišljao je čovjek dok je Ciceron uživao cijelim svojim bićem stojeći oslobođen razmišljanja, nepomičan na rubu obale. Kako se približi podne, tako se i sunčeve vrele zrake probiše kroz krošnju na vrhu drveta na kojem je sjedio čovjek. I postade mu nepodnošljivo vruće te pomisli sići umoran i od čekanja da se Ciceron pomakne, pomjeri se malo, noga mu nespretno skliznu niz granu niz koju se namjeravao spustiti i on se uz vrisak udarajući tijelom od sve deblje granje stabla kako je padao, stropošta polomljenog tijela na zemlju. Ciceron se trgnu na lomljavu i tresak i potrča koliko ga noge nose duž obale ne osvrćući se. U jednom trenutku dok je bjesomučno trčao nagonski gonjen strahom iznenada ga zapljusnu neki samovoljni val i pokvasi mu cijelo krzno na što on prodorno mijauknu odskočivši prekasno. Kad je procijenio da je opasnost prošla, zastade, osvrnu se, ali nikoga nije bilo na vidiku, pa umiren opet sjede, ovaj put podalje od ruba obale i stade uređivati mokro krzno polako i pažljivo ga oblizujući.

28/29 mart 2019

Standard
Priče

Produžetak

 

Zeleno ljubičasta riba s mat zlatnom bojom  po sredini je u vodi. Neko i ja odlučujemo pitati Austera da li je viđao tu ribu. Paul Auster kaže da je nije prije vidio. Držim u ruci njegovu knjigu, na koricama s prednje strane je fotografija dva mlađa muškarca, jedan je prilično  visok, pretpostavljam da je to Auster što on i potvrđuje kad ga upitam, (Viđala sam ga već na fotografijama). Zatim odlazi s tim drugim muškarcem šumskim puteljkom na uzvisini, ja ih gledam i neko je pored mene, ali se ne sjećam više ko mada se sve događalo prije nepunih sat vremena. Čudno da do sada nije vidio tu ribu, a živio je tu, pored te vode, pomišljam. Neka mlada žena je zakasnila doći, nešto u vezi s Austerom, sada više ne znam šta, znam samo da je zakasnila i da sam moguće ja na njezinom mjestu ili nešto slično. Čini mi se da poslije toga odlazim, dalje mi je mutno u sjećanju. Sve se to događalo dok sam spavala. Čim sam ustala pomislila sam da je prethodno zbivanje vezano uz jučerašnji razgovor, bolje prigovor na pisanje prvog mađarsko pisca kojeg čitam, ( Krasznahorkai), i moju skoro konačnu odluku da prestanem s čitanjem njegovog romana Melanholija otpora te odem u biblioteku po neku drugu knjigu, neki roman Austerov ako ima koji preveden a da ga već nisam pročitala. Uz to sam prije par minuta pomislila da bih trebala o sebi pisati u trećem licu, da će tako biti lakše. Nešto kao ponovo izmišljanje tople vode. Ne znam zašto mi se ta ideja čini spasonosnom, da, baš riječ spasonosna  najbolje odgovara osjećaju koji se javio uz nju. Mađari mi djeluju kao nepostojeći narod. Djeluju kao bez osobnosti, čudan je taj neosjećaj za njih. Ništa tamo nisam osjećala. Budim bez osobnosti, a preko mosta, u Peštu mi se nije dalo ni kročiti.

Mama često ponavlja da puno sanjaju oni koji su opterećeni brigama i pretjeranim razmišljanjem. Dugo sam se slagala s tim dok nisam shvatila da se radi o produžetku koji ne razumijemo. Dobro je imati dvadeset godina, pa mi ni samoj nije jasno zašto često govorim da imam više.

Standard