Priče

Лажљивица

 

 

 

Прво сам слагала без разлога.Тек  да слажем. Затим сам украла, па слагала. Након тога сам наставила красти и лагати.

Временом сам све мање крала,а све више лагала. Прескачући рано детињство,  то је трајало добрих двадесет и пет година отприлике.

Лажи с разлогом и без разлога, мада за све разлог има.  Дан када сам одлучила престати са лагањем био је прекретница  живота до тада.

Мога живота,  да.  Не, нисам одлучила ја.  Одлука је донијела сама себе,  мада то више ничему и никоме није битно.

Удахнула сам, гласнице су ми се спојиле,  зрак задржаван у плућима се отпустио,  протутњао кроз гласнице на што су оне завибрирале и зачула сам се гђе проговарам истину прекидајући тако непланирано дуг период лагања,  налагавања,  надлагивања,  прелагивања,  долагивања… У којима ме страх поуздано водио.  Од истине, од искрености страх. Од престанка дволичности, лицемјерја, додворавања, подилажења.

Дисање, фонација, артикулација..

Али као из трбуха да је дошло.Kао да се први пут слушам.Почела сам се обраћати свима

којима сам прије лагала и гђе сам прије лагала сипајући из себе истину у цугу.

Оно што доиста мислим и како мислим. Јако детаљно. Јако сликовито. Јако

Тако су прошле године и године док нисам схватила да живим у лажи , према лажи, да усрдно и производим лаж.

Да сам  сва лажњак укратко.

И онда, како већ рекох: дисање, фонација, артикулација…Апсолутно непланирано, по истом поступку како је лаж кренула из мене, тако се покренула и истина. Без размишљања, смишљања и домишљања, доиста без предумишљаја.

Почело је на радном мјесту.

“Слушај туко глупо, на лоповски начин си дош….

и сад мени сваки дан крв пијеш просипајући замишљену интелигенцију

као риготину, како на мене тако…! Смјешкамо ти се и ласкамо

и говоримо стално оно што не мислимо, а посебице што се твог изгледа тиче,па дај се погледај

на што сличиш! Што год да обучеш не можеш поправити дојам да се иза тих

непотребно скупих ….ружно тијело жентураче коју…. нити један не би нити…И ја сам те поткрадала кад год и како год сам стигла! Али ајде ми докажи крастачо!”

Она, моја претпостављена, стајала је на мање од метар од мене, запрепаштена,

доње уснице опуштене, да не кажем разјапљене, као да ће јој језик сваки час испасти из уста.

Да,слика језика како испада из њезиних уста блицала ми је у глави док сам заправо ја покретала свој.

Тако се покренула лавина истине, (уз суђени  отказ), и више се није зауставила.Али осјећај који ме почео обузимати

био је и остао непоновљив.Kао ослобађање. Никада од тога дана нисам више изустила лаж, изрекла оно што не мислим И не осјећам. Сваки пут кад би рекла оно сто доиста мислим и осјећам,

а гђе сам прије лагала, било је као да се поновно ослобађам.и истом, свакако, упадам у невољу за невољом.

А живот је постао…Да кажем тежак? Рекла бих прије ризичан или чудан. Губила сам људе које сам називала пријатељима јако брзо. Kонтакт са родбином, и онако лош, постао је непостојећи обзиром да сам им коначно сва сретна , (и прије него што сам заустила) , почела говорити што доиста у датом тренутку мислим о  њима, било чему, о свему.

Тако сам остала врло брзо без пријатеља, без посла прије тога, а и без икаквог контакта са ближњима(?)по крви, но одустала нисам нити сам то више могла заправо. Вратити се на старо. Подизалити, ублажавати, умањивати, улизивати се, лагати укратко, да не набрајам даље.

Kако је вријеме одмицало, људи су ми се почели склањати с пута, избјегавати ме јел. Осјећала сам њихову нелагоду у моме присуству, њихов опрезни  И смијешно бојажљиви став у опхођењу са мном…Искрено, знало ми је бивати и самој неугодно , па сам се и полако почела отуђивати. Несвјесно прво. Знала сам се често у почетку питати не превршавам ли мјеру заправо. ..

Заиста, циљ ми је био исприповиједати своју причу од почетка све до данашњег дана , но…

Све се вратило. Лагала бих, да. Зато се заустављам. Престајем. Одустајем. Ишчитавајући поновно написано, схваћам да ми се већ скоро омакло пар лажи онако сасвим без предумишљаја. Због уљепшавања, додворавања онима који ће читати, због самољубља и свега онога због чега већ лажемо. Уосталом, нити ми је више важна прича нити они који читају. Некако, пауза коју сам направила у овом писменом приповиједању учинила је своје на више начина.

 

 

 

16.02.2010.

Advertisements
Standard
Uncategorized

Tuga

NotreDameBuring_resize_md

Toliko stvari u životu koje su mi značile spržila je vatra. Sada gledam kako gori jedna od najljepših građevina koje sam u životu vidjela.
I nikada više neće biti ista. Znam to. Sve što je jednom zahvatila prokleta vatra
nikad poslije nije bilo isto.
Drago mi je da sam je vidjela i osjetila svu njezinu veličanstvenost prije ovoga što sada gledam…O moj bože, ko li te je izmislio!!!

Standard
Priče

Ciceron

Ciceron je stajao na rubu obale mora koje se unedogled steralo pred njegovim očima i pažljivo osluškivao moguću pojavu bilo kakvog zvuka koji bi ga trgnuo iz spokoja i iznenadio svaki puta kad bi se začuo. No bješe skoro potpuna tišina. Jedino se s nekog nevidljivog dijela pučine čula pjesma nevidljivih ribara, nalik tužaljki na koju je njegov sluh već naviknuo kao i na čestu tišinu, no nikada mu zapravo nije postalo razumljivo što znače ti monotoni glasovi koji su dopirali neznano mu otkuda. Bez razmišljanja je već satima stajao na rubu ne pomičući jer se za bilo kakav pomak nije ukazivao razlog. Pri tome je budno pazio da ga spori valovi što su lijeno oblizivali obalu ne dotaknu. Jako jutarnje suce udaralo mu je pravo u glavu no to mu je godilo i moguće da je jedan od razloga što se satima ne pomiče s mjesta bila upravo ta vrelina u kojoj je uživao bez kapljice znoja na tijelu.
Ipak, čovjeku koji ga je pritajen promatrao s vrha obližnjeg stabla, nikako nije bilo razumljivo Ciceronovo nepomično višesatno stajanje pod opakom pripekom uz vodu, pa je, promatrajući ga, cijelo vrijeme razmišljao u što taj gleda i kako može tako dugo i predugo ukočeno stajati ne pomičući ni za trenutak niti jednim dijelom tijela. Pitao se otkud mu tolika otpornost na vrućinu, pitao se u što tako pozorno gleda, pitao se čovjek na vrhu stabla mnogo toga ne shvaćajući baš ništa, ali se nije mogao oduprijeti radoznalosti da vidi koliko će Ciceron ostati u tom položaju. Padalo mu je na pamet da možda iščekuje nešto, no nije se mogao dosjetiti ni jednog logičnog razloga koji bi zadovoljio njegov um u uobičajenom punom pogonu razmišljanja u krug. Pa u jednom trenutku će se pomaknuti. Mora se pomaknuti, ta živ je, ne može cijeli dan ovako. Morat će se pomaknuti s tog mjesta, da, čekat ću baš do kada će ovako-razmišljao je čovjek dok je Ciceron uživao cijelim svojim bićem stojeći oslobođen razmišljanja, nepomičan na rubu obale. Kako se približi podne, tako se i sunčeve vrele zrake probiše kroz krošnju na vrhu drveta na kojem je sjedio čovjek. I postade mu nepodnošljivo vruće te pomisli sići umoran i od čekanja da se Ciceron pomakne, pomjeri se malo, noga mu nespretno skliznu niz granu niz koju se namjeravao spustiti i on se uz vrisak udarajući tijelom od sve deblje granje stabla kako je padao, stropošta polomljenog tijela na zemlju. Ciceron se trgnu na lomljavu i tresak i potrča koliko ga noge nose duž obale ne osvrćući se. U jednom trenutku dok je bjesomučno trčao nagonski gonjen strahom iznenada ga zapljusnu neki samovoljni val i pokvasi mu cijelo krzno na što on prodorno mijauknu odskočivši prekasno. Kad je procijenio da je opasnost prošla, zastade, osvrnu se, ali nikoga nije bilo na vidiku, pa umiren opet sjede, ovaj put podalje od ruba obale i stade uređivati mokro krzno polako i pažljivo ga oblizujući.

28/29 mart 2019

Standard
Priče

Produžetak

 

Zeleno ljubičasta riba s mat zlatnom bojom  po sredini je u vodi. Neko i ja odlučujemo pitati Austera da li je viđao tu ribu. Paul Auster kaže da je nije prije vidio. Držim u ruci njegovu knjigu, na koricama s prednje strane je fotografija dva mlađa muškarca, jedan je prilično  visok, pretpostavljam da je to Auster što on i potvrđuje kad ga upitam, (Viđala sam ga već na fotografijama). Zatim odlazi s tim drugim muškarcem šumskim puteljkom na uzvisini, ja ih gledam i neko je pored mene, ali se ne sjećam više ko mada se sve događalo prije nepunih sat vremena. Čudno da do sada nije vidio tu ribu, a živio je tu, pored te vode, pomišljam. Neka mlada žena je zakasnila doći, nešto u vezi s Austerom, sada više ne znam šta, znam samo da je zakasnila i da sam moguće ja na njezinom mjestu ili nešto slično. Čini mi se da poslije toga odlazim, dalje mi je mutno u sjećanju. Sve se to događalo dok sam spavala. Čim sam ustala pomislila sam da je prethodno zbivanje vezano uz jučerašnji razgovor, bolje prigovor na pisanje prvog mađarsko pisca kojeg čitam, ( Krasznahorkai), i moju skoro konačnu odluku da prestanem s čitanjem njegovog romana Melanholija otpora te odem u biblioteku po neku drugu knjigu, neki roman Austerov ako ima koji preveden a da ga već nisam pročitala. Uz to sam prije par minuta pomislila da bih trebala o sebi pisati u trećem licu, da će tako biti lakše. Nešto kao ponovo izmišljanje tople vode. Ne znam zašto mi se ta ideja čini spasonosnom, da, baš riječ spasonosna  najbolje odgovara osjećaju koji se javio uz nju. Mađari mi djeluju kao nepostojeći narod. Djeluju kao bez osobnosti, čudan je taj neosjećaj za njih. Ništa tamo nisam osjećala. Budim bez osobnosti, a preko mosta, u Peštu mi se nije dalo ni kročiti.

Mama često ponavlja da puno sanjaju oni koji su opterećeni brigama i pretjeranim razmišljanjem. Dugo sam se slagala s tim dok nisam shvatila da se radi o produžetku koji ne razumijemo. Dobro je imati dvadeset godina, pa mi ni samoj nije jasno zašto često govorim da imam više.

Standard
Priče

Napuštanja

Kad prvi put ostavismo odškrinuta vrata,  u nekom trenu krajičkom oka ugledah sivu sjenku poput oblaka dima kako ubrzano plazi po podu a zatim  brzo izmače van i nestade prije nego što shvatih šta to bi. Pogledali smo se s osmijehom bez riječi i okrenuli leđa jedno drugom.

Kad drugi put zaboravismo zatvoriti vrata, u nekom trenu udari nagli propuh rastvarajući ih širom i ja opet ugledah onu istu sivu sjenku kako se puzeći dovratkom iskrada van i nestaje. Vrata ostadoše otvorena i mi se ravnodušno pogledasmo okrećući leđa jedno drugom.

Kad smo izgubili ključeve od vrata i prestali mariti za njih, sve sjenke iz naše sobe neke se večeri sabraše u jednu i napustiše naš dom. Pogledali smo se s mržnjom okrećući leđa jedno drugom.

Sada u kući bez vrata stojimo nijemo izbjegavajući poglede, škrgućući zubima, netrpeljivi i spremni na rat ako i jedna riječ probije bedem zatvorenih usta.

Ponekad dok ležimo u tami leđa okrenutih jedno drugom razmišljam o sjenkama što su nas napustile. Nastojim se prisjetiti kako se plače, ali nikako da mi nadođe. Reklo bi se da se raspadam što ne bi bilo istinito s obzirom na…Svejedno mi je.

 

4/5 mart 2019

Standard
Priče

Nepripadanje

 

 

 

358464Nikako da pripadnem. Da se pripojim. Da ostanem kada zastanem. I budem. Nije da ne pokušam, no istina ne baš da se dam, da prionem, ali ipak onako kako me trenutak ponese učinim. I nema dalje. Ako se u tren ne zakačim-nema dalje. Ni više ni još.
Dakle, pokušam. Ali ne ide. Možda uistinu prebrzo odustanem te stvari nazovem svojim, a ne propisanim imenom. Bit će da se radi o tome da ja slijepo sebi vjerujem baš u toj jednoj jedinoj stvari; da ne pripadam. Mada mi nekako istinskije zvuči da vi ne pripadate meni. Da vi mnogo toga zovete vašim, a ne mojim imenom.
Ukratko, većinom otpadnem. Pa mogu to nazvati svojom voljom, vašom voljom ili tek možda slučajem.
Kako rekoh, ako se u trenutku ne dogodi, odvojim se. Krenem dalje. I zaboravim. Do narednog puta kada nanovo krenem. Da, uvijek s istom sumnjom da možda…I doista, isto se zadesi. Vi se stisnete, povučete ili me ne prepoznate. Ja se stisnem i povučem, jer vas prepoznam jasno.
No zanimljivo mi, uvijek vas ponovno potražim. Dok vi mene ne. Moram vam reći,dragi, malo ste me precijenili.
Nisam, ja pusto Ostrvo samo sebi dovoljno. Koliko god da izmičem. Koliko god da se ovlaš dam. Koliko god, što god, ja od vas ne odustajem. Dok vi, vi baš i ne pokušavate, no i zašto bi. Za leđima imate svi sve. Dakle, u sivoj većini ste. Tako se ispostavlja na koncu, da ja uvijek iznova ne tragam baš za vama. Ne. Nekako kao da tražim one među vama – izgubljene. Jer znam da i oni tragaju za mnom. No do tih nalaženja su zavojiti i neoznačeni i zamračeni puti. Tako da se pred svako traženje, svaki pokušaj pripajanja, da se opremim putokazima, da se obilježim i osvijetlim, ali sve kao nedovoljno. Kako ste samo zarasli, zgusnuli se i srasli ; jedni s drugima, između sebe, među sobom. I ne čuditi se što se mi među vama zagubimo, što se teško pronalazimo, mada i bez toga znamo jedni za druge i to nam je smisao što se dalje tražimo te na koncu što uopće bivamo. Usamljeni u tim mnogim pokušajima. Nikako da pripadnemo. Da ostanemo kada zastanemo. Jer ne ide da Vi budemo. Jedno što ne možemo, drugo što i ne želimo. Treće opet isto, pa drugo iznova.

(Kome se ti obraćaš? Mrtvima? Omraženima? Svijetu naspram sebe ? Ili sebi da li možda? Ne priznajući ni zakone ni proroke. Bivaš što želiš biti.)
31.7.2011

Standard
Priče

Why do we kill?

Zbog prašine?

Da, prašine. Ništa drugo nije bilo posrijedi. Ta ne možete očekivati da netko normalan ostane pribran pri tolikoj količini prašine,  a da druga strana ne daje niti najmanjeg znaka da je uopće primijetila neku promjenu. Nakupljala se taj cijeli dan. Od jutra do kasnog poslije podneva kada sam konačno morala reagirati. Prvo sam se i ja gradila da je sve u redu, a sva sam se tresla zapravo gazeći po njoj kao po čistome. Nisam niti predbacila ništa. Do poslije podneva nisam, da budem precizna. Jednom sam samo napomenula da je malo zagušljivo.

Mmmmrr, ispustio je nekakav zvuk iz sebe  upravo ručajući kada sam to izgovorila, ručajući usred te nečisti. Izgovarajući to imala sam doista osjećaj da se gušim. Kada više nisam nikako mogla mirovati ustala sam i otvorila prozore i istom poželjela da ga zgrabim za šiju i izbacim kroz te iste prozore i nikada ne vidim više.

Pitate zašto?! Pa vi ste nevjerojatni! Zašto! Zašto! Zašto!

Zato što mi je dosadilo! Razumijete? Dosadilo!!! Iz dana u dan, iz mjeseca u mjesec, iz godine u godinu samo ja, ja, ja! Nitko osim lude mene! Neprekidna borba s njom, protiv nje. Život s njom! Razumijete li što vam govorim? ŽIVOT  S NJOM!!! Sama! Posve sama naspram nje. Nitko drugi nije se obazirao. Jedva da su je zamjećivali. Prolazili su pored nje kao da ne postoji. Gazili po njoj bez osjećaja. Ukratko, bila im je posve nevažna. Ili, preciznije, katkad jako malo važna, a većinu vremena totalno nevažna.

A on je spokojno ručavao nesvjestan usred čega objeduje u taj dan kao i u tolike dane, mjesece i godine prije dok sam ja stiskala zube, drhtala, grizla se u sebi i živčanila izmišljajući svaki put da živčanim iz nekog desetog razloga.

Komunicirati?!Pa za što i koga me smatrate?! Naravno da sam pokušala.  I naišla na zaključak da sam, kako je ono prvo rekao…Lucnuta, da! Zatim, kako smo duže bili zajedno, rekao je-luda. A nakon par  godina počastio me sa –ludačo. Jačina opisa moje osobe rasla je srazmjerno duljini vremena koje smo bivali zajedno.

Da, vrijeđalo me. Dugo vremena. A onda sam se počela povlačiti u sebe sve više. Cijelo to vrijeme do onoga spasonosnoga dana za koji me pitate imala sam osjećaj da idem unatrag, a on da odmiče sve dalje ispred. Sve rjeđe sam mu je spominjala štiteći se tako od pogrdnih uvreda ili ravnodušnosti od kojih ne znam što mi je bilo gore.

Ja cijelo vrijeme i pričam o njoj, a vi mi sad kažete „vratimo se prašini!“ Možda da uši pročistite dame i gospodo?

Dakle, trenutak je nastupio kada je on napokon završio s dokonim prežderavanjem. Nisam više mogla zamisliti da ostane tako kako je bilo do tada.

Pa sada sam opisala kako je bilo! Što želite da još opišem? Ovo zar nije dovoljno? Kažem, nevjerojatni ste!

Najjednostavnije rečeno: ne podnosim prašinu i ne podnosim one koji je podnose ili, kako rekoh, i ne zamjećuju da je tu svuda oko nas i po nama ako se dovoljno ne peremo tijekom dana. A živjeti s osobom kojoj je voda i sapun nužno zlo, to je, to je…Ma to je neopisiva patnja!

U biti, što sam htjela reći…Da, pokušavala sam dočarati taj dan, taj trenutak kad se sve to zbilo, ali, evo, ne ide mi baš pa se nadalje pozivam na šutnju. Vi zamišljajte nastavak i ostatak priče ako ste zainteresirani. Samo zamišljajte.

Da, u pravu ste. Ne znam se izraziti.

April, 2011 god

 

 

Standard