Priče

Лажљивица

 

 

 

Прво сам слагала без разлога.Тек  да слажем. Затим сам украла, па слагала. Након тога сам наставила красти и лагати.

Временом сам све мање крала,а све више лагала. Прескачући рано детињство,  то је трајало добрих двадесет и пет година отприлике.

Лажи с разлогом и без разлога, мада за све разлог има.  Дан када сам одлучила престати са лагањем био је прекретница  живота до тада.

Мога живота,  да.  Не, нисам одлучила ја.  Одлука је донијела сама себе,  мада то више ничему и никоме није битно.

Удахнула сам, гласнице су ми се спојиле,  зрак задржаван у плућима се отпустио,  протутњао кроз гласнице на што су оне завибрирале и зачула сам се гђе проговарам истину прекидајући тако непланирано дуг период лагања,  налагавања,  надлагивања,  прелагивања,  долагивања… У којима ме страх поуздано водио.  Од истине, од искрености страх. Од престанка дволичности, лицемјерја, додворавања, подилажења.

Дисање, фонација, артикулација..

Али као из трбуха да је дошло.Kао да се први пут слушам.Почела сам се обраћати свима

којима сам прије лагала и гђе сам прије лагала сипајући из себе истину у цугу.

Оно што доиста мислим и како мислим. Јако детаљно. Јако сликовито. Јако

Тако су прошле године и године док нисам схватила да живим у лажи , према лажи, да усрдно и производим лаж.

Да сам  сва лажњак укратко.

И онда, како већ рекох: дисање, фонација, артикулација…Апсолутно непланирано, по истом поступку како је лаж кренула из мене, тако се покренула и истина. Без размишљања, смишљања и домишљања, доиста без предумишљаја.

Почело је на радном мјесту.

“Слушај туко глупо, на лоповски начин си дош….

и сад мени сваки дан крв пијеш просипајући замишљену интелигенцију

као риготину, како на мене тако…! Смјешкамо ти се и ласкамо

и говоримо стално оно што не мислимо, а посебице што се твог изгледа тиче,па дај се погледај

на што сличиш! Што год да обучеш не можеш поправити дојам да се иза тих

непотребно скупих ….ружно тијело жентураче коју…. нити један не би нити…И ја сам те поткрадала кад год и како год сам стигла! Али ајде ми докажи крастачо!”

Она, моја претпостављена, стајала је на мање од метар од мене, запрепаштена,

доње уснице опуштене, да не кажем разјапљене, као да ће јој језик сваки час испасти из уста.

Да,слика језика како испада из њезиних уста блицала ми је у глави док сам заправо ја покретала свој.

Тако се покренула лавина истине, (уз суђени  отказ), и више се није зауставила.Али осјећај који ме почео обузимати

био је и остао непоновљив.Kао ослобађање. Никада од тога дана нисам више изустила лаж, изрекла оно што не мислим И не осјећам. Сваки пут кад би рекла оно сто доиста мислим и осјећам,

а гђе сам прије лагала, било је као да се поновно ослобађам.и истом, свакако, упадам у невољу за невољом.

А живот је постао…Да кажем тежак? Рекла бих прије ризичан или чудан. Губила сам људе које сам називала пријатељима јако брзо. Kонтакт са родбином, и онако лош, постао је непостојећи обзиром да сам им коначно сва сретна , (и прије него што сам заустила) , почела говорити што доиста у датом тренутку мислим о  њима, било чему, о свему.

Тако сам остала врло брзо без пријатеља, без посла прије тога, а и без икаквог контакта са ближњима(?)по крви, но одустала нисам нити сам то више могла заправо. Вратити се на старо. Подизалити, ублажавати, умањивати, улизивати се, лагати укратко, да не набрајам даље.

Kако је вријеме одмицало, људи су ми се почели склањати с пута, избјегавати ме јел. Осјећала сам њихову нелагоду у моме присуству, њихов опрезни  И смијешно бојажљиви став у опхођењу са мном…Искрено, знало ми је бивати и самој неугодно , па сам се и полако почела отуђивати. Несвјесно прво. Знала сам се често у почетку питати не превршавам ли мјеру заправо. ..

Заиста, циљ ми је био исприповиједати своју причу од почетка све до данашњег дана , но…

Све се вратило. Лагала бих, да. Зато се заустављам. Престајем. Одустајем. Ишчитавајући поновно написано, схваћам да ми се већ скоро омакло пар лажи онако сасвим без предумишљаја. Због уљепшавања, додворавања онима који ће читати, због самољубља и свега онога због чега већ лажемо. Уосталом, нити ми је више важна прича нити они који читају. Некако, пауза коју сам направила у овом писменом приповиједању учинила је своје на више начина.

 

 

 

16.02.2010.

Advertisements
Standard
Uncategorized

Tuga

NotreDameBuring_resize_md

Toliko stvari u životu koje su mi značile spržila je vatra. Sada gledam kako gori jedna od najljepših građevina koje sam u životu vidjela.
I nikada više neće biti ista. Znam to. Sve što je jednom zahvatila prokleta vatra
nikad poslije nije bilo isto.
Drago mi je da sam je vidjela i osjetila svu njezinu veličanstvenost prije ovoga što sada gledam…O moj bože, ko li te je izmislio!!!

Standard