Uncategorized

Obala

Pročitala sam taj roman Obala od W.Ramos koji me na početku oduševio obećavajući,
a kako je išlo dalje, postajao je sve zamorniji, kao da je cilj žene koja je pisala bio da iscrpi onoga
 koji čita kao što je i protagonistica iscrpila sebe u
besmislenom traganju za ničim.Nakon divnog početka i oduševljenja, počela je lagana žurba,
zatim preskakanje
cijelih
 pasusa zbog nametljive
književne egocentričnosti, želje za dosezanjem vrhunaca poetike, te estetike… Ugnjetavanja!!! Kojih li fucking vrhunaca…
Toliko osobnih
misaonih litanija posve nepovezanih sa temom romana! Da, upravo sam završila s tom knjigom.
Od jedan do deset, (moja skala utiska pričitanim), dadoh joj sedmicu. Očito da pisati zna,
ali njezino pisanje je
 kao prežvakavanje
Prousta ili Virginie. Pregusto, preispričano na način, kako već rekoh prožvakan decenijama
i decenijama prije.
Razočarana zbog divnog početka i razočarenja poslije. O sad mi pade na pamet nešto,
ali zaista nije važno više šta.

23 avgust 2015, 4,19 jutro

Advertisements
Standard
Uncategorized

TOP 10 (1)

NEMENIKUĆE

2013-10-12_10-57-12_kosmaj

Ovo su Nemenikuće u magli prljavog dana prokleto

mesto rođenja
Varoš kao svako đubre

Ona me na prozoru čeka i maše mi rukom da priđem
Ona mi klima glavom i tako mi divno šapuće tako me
divno moli

Ona me zove da dođem

Ja prolazim kao da sanjam i ne znam za bezbrojna
vrata
Ne znam za ključeve od krvi i teške svirepe šipke
Ne znam da stepeni vode do nekih čudnih kvaka
Na kojima se ruke smrznu kao grkljani malih reka

Ona me zove da dođem a nikako neću da shvatim
Da se baš tu gde stojim ivicom trotoara
Uzdiže zid od voska od meke providne gume i bujne
klizave trave
Nikako neću da čujem da se baš tu gde pada
Ogromna staklena stena po kojoj se gušteri ližu
Da se baš tu gde se lome rumene veštaške alge
I lažno grumenje soli
Spuštensa gvozdena ploča pred kojom stoji senka
Pred kojom leži blato pred kojom skičim pseto
Gde je nestala ona?

Ona me čeka u sobi gde su sve slike na zidu
Duge grabulje od kreča
Gde su sve stvari na podu trošne peščane lađe
Beli sunđeri od krede i mrtve smrznute mačke
Ona mi klima glvom i tako mi divno šapuće tako me
divno moli

Ona me zove da dođem
Ja prolazim kao da padam u duboki ponor od lišća
I čudim se zašto mi ruke ne gore haljinu njenu
Zašto na ovom telu niču te rogate magle
Mreže od smrvljene kiše i nasipi gnjile zemlje

Ona me zove da dođem a nikako neću da shvatim
Da se baš tu gde plamte krvavi plastovi mesa
Proganjaju vetrovi pusti i crne bezdušne vode
Prostiru muljave zamke i mokri čaršavi polja
Pred kojima ležim slama pred kojima gazim pena
Gde je nestala ona?

Ona me na uilici čeka gde prolaze koprive noći
Gde se četkama od pruća otvaraju alke bunara
Gde leže kraj kuća od laka tamni pampuri od kose
Sasušeni jarboli šuma i mrtvi kreveti vulkana
Ona mi klima glavom ona me zove da dođem

Ja prolazim kao da padam kroz redove od mekog
stakla

Kroz pamučne izloge od inja i čudne zidove od maka
A nikako neću da shvatim nikako neću da čujem
Da se baš tu gde se tope plameni mačevi šina
Pečati poraznih snova i besni zaleti hajke
Sustižu bivolska stada i trula kosmata jata
Pred kojima visim kao lika pred kojima stojim kao
sveća

Pred kojima pijem sve kade
Gde je nestala ona

Svakog se dana grozno zalepe za moje telo
Zalepe za moja usta puna plesnjive čađi
Zalepe za moje čelo puno plesnjive čađi
Zalepa za moja pluća puna plesnjive čađi
Zalepe za moju gušu punu plesnjive čađi
Zalepe za moje čelo
Zalepe za moja bedra
Zalepe za moje ruke
Zalepe za moje uši
Zalepe za moje sise
Zalepe za moja bedra
Zalepa za moje noge
Zalepe za moje oči
Zalepe za moja usta
Leševi prastare zemlje

Aleksandar Vučo

Standard