Uncategorized

Zašto se događalo

Sve što želim napisati moglo bi biti jako bez veze. Riječi bi prenijele nešto što

nikako nije ono što mislim ili možda baš ono što mislim u potpunosti.Ipak mi

sve nekako ide da će biti bez veze, mada, svejedno, imam tu potrebu. Još odavno

tinja u meni da to bez veze zapišem ili se eventualno uspentram na neko visoko

vidljivo mjesto i i iskantam sve glasno i preglasno. Lakše mi je pisati, zakljucujem.

Ono bitno je da mi nije cilj da se čita napisano,(uz zanemiravnje vikanja sa visokog mjesta),

to je ubačeno tek tako što mi je trenutno palo na pamet. Trenutno imam opsesivno jaku

zelju da radim nešto drugo te se suzdržavam obzirom da kad god imam potrebu pisati,

odnekud se stvori ideja da bi bilo dobro i hitno uraditi nešto drugo prije pisanja. Polazilo mi je

to za rukom dugo, jako dugo vremena, ali sada evo odustajem, pišem, borim se da nastavim

pisati, pišem.

I dok pišem razmišljam o tome što bi trebalo raditi umjesto da pišem, baš sada neodložno raditi i

dovršiti ili možda započeti,  pri svijesti sam o činjenici da me se pita za razlog neodložnosti….

Nema ga. Nikako da doprem do srži problema. Dva sata je iza ponoći i osjećam već i glad,

ali ima jedna obra japanska poslovica koja kaže: Sramota je osjećati glad…

.Na savršeno novoj bežičnoj bijeloj tipkovnici tipkam i sve mislim kako je lijepo opet

ponovo pisati dok me obzima sve veća nervoza i luda želja da prestanem i počnem s onim drugim.

Nešto nije u redu, nešto jako nije u redu. S jedne strane je jaka potreba za pisanjem, (dok ne počnem pisati.

Nakon pola sata.

Pišem na laptopu sada, nakon pauze i razgovora s drugim bićem u cilju razrješenja konflikta u meni.

I tako mi je vrlo jasno objašnjeno da mi se to događa, jer se moje pisanje prije odvijalo u stanju

neke traume, tuge, patnje, stresa te da mi je pisanje isključivo povezano s time i da mi podsvijest

šalje signale kako, kao nekad, patim dok pišem, kako trebam prestati da se patnja ne ponovi

ili prekine, svejedno. Da, istinito, cijeli moj svjetonazor o pisanju svodio se na dvije riječi: boli-piši.

I evo me gdje pišem a da ne boli ništa, da shvatam da mi jedan od uzora više neće biti Duras na primjer

već njezino djelo, dakle, ne njezin i njoj sličnih život, već isključivo djelo. Općenito mišljenje je da je

umjetnost, bilo koja, jednako  alkohol, droga, ljenčarenje uz božansku inspiraciju, jednako je besmisao,

ništavilo, itd…

Ono što znam je da neće ići baš preko noći, tačnije, neće preko noći nestati nešto što se godinama

formiralo i uformiralo i ustoličilo u glavi. Ubijati žudnju za pisanjem zbog signala strave i užasa negdje

upaučenog u dubinama mozga…Ne više.

20 maj 2015

treći je sat iza pola noći prošao za pola

i ne mogu ispravljati gramatiku sada

Standard