PORUKA

PORUKA

MAK DIZDAR
Doći ćeš jednog dana na čelu oklopnika sa sjevera
I srušiti do temelja moj grad
Blažen u sebi
Veleći
Uništen je on sad
I uništena je
Nevjerna
Njegova
Vjera
I čudit ćeš se potom kad čuješ kako
Ponovno koracam
Tih po gradu
Opet te
Želeći
Pa tajno ćeš kao vješt uhoda sa zapada
Moje želište sažeći
Do samog dna
I pada
I reći ćeš onda svoje tamne riječi
Sada je ovo gnijezdo već gotovo
Crknut će taj pas pseći
Od samih
Jada
A ja ću začudo još na zemlji prisutan sniti
Pa kao mudar badac sa istoka
Što drugom brani da bdije i snije
Sasut ćeš
Otrov
U moj studenac
Iz koga mi je
Piti
I smijat ćeš se vas opijen
Kako me više neće
Biti
(Ti ništa ne znaš o gradu u kome ja živim
Ti nemaš pojma o kući u kojoj ja jedem
Ti ne znaš ništa
O hladnom zdencu
Iz koga ja
Pijem)
Sa juga lukav robac prerušen kao trgovac
Vinograd ćeš moj do žile sasjeći
Pod nogama ubogim da
Bude manje hlada
I ponor veći
I više glada da ima
U staništima
A ja ću ti ovako iz daljine
Svoju prastaru
Istinu
Izreći
(Ti ne znaš ništa o znacima vinograda
Niti vinogradara
Njegovog
Ti ne znaš vrijednost takvog dara)
Da tavorenje moje na tvrdoj zemlji
Veoma je kratko
Ali opako
Ništeći njegove prave pojave
Utvrđuješ ti
Upravo tako
Njegove
Jave
I
Njegove
Sne
Oružnik si najzad najstrožiji
I istražnik božiji
Krvav do očiju
Do očaja
Bijesan
Od borbe
Za žive
I mrtve
Robe
Zapalit ćeš me znam na kraju priče
Zapalit ćeš me znam
Na tvojoj presvetoj
I svijetloj
Lomači
Koja
U
Tebi
Eto
Već
Niče
A ja se na tome tvome strasnom
I strašnome
Stratištu
Neću
Niti
Po-
Maći
I bit ću vjeruj kao stanac kamen
Dok posao svoj ne svršiš
I ne svrši
Posao
Tvoj
Plamen
Taj kraj takav slavit će
Tvoj trikrati
Amen
Amen
Amen
Na mome mjestu
Ležati će pepeo
Za kojim će se otimati žene
Al ostat će zato poslije mene
Na prvoj kamenoj gromači
Iz nekih dobrih
I bolnih ruka
Procvala
Cvjetna Poruka
Kada učini ti se da cilj tvoja je
Svrsi tvojoj najbliža –
Znaj da jest
I tijelo to
Njegovo
Bilo
Samo
Časita
Njegova
Hiža
Ti tijelo dakle njegovo tek uze
A tijelo to bijahu za njega –
Zatvor njegov
I njegove
Suze
(Ne rekoh li ti već jednom
Da o meni zaista ne znaš ništa –
Da ne znaš ništa o mome luku i strijeli
da ne znaš o mome štitu i maču
Da nemaš pojma o tim
Ljutim oružjima
Da ne znaš ništa o mome bijednom tijelu
Niti kakav on žarki plamen
U sebi
Ima)
Čekam te
Jer te znam
Doći ćeš opet jednog dana
(Zakleo si se čvrsto na to
Na kaležu na križu na oštrici mača
Pijan od pojanja prokletstva i dima tamjana)
Pa
Dođi
Navikao sam davno na tvoje pohode
Kao na neke velike bolesti
Što stižu iz daleka
Kao na goleme ledine i strašne vode
Što donosi ih sve jače
Ova noćna rijeka
Tmača

 

OPROSTITI

To nije bio isti trenutak kao ovaj. Ne možeš se okrivljavati. Sada misliš da je trebalo na drugačiji način, ovaj način na koji trenutno misliš, ali tada to očito nije bilo tvoje mišljenje.
Reći ćeš: Ali ja sam ista osoba! Kako se moglo dogoditi da u onome trenutku ne razmišljam i ne postupim kako sada mislim da je trebalo, da treba tada.
Nekako, ne radi se tu o tebi, radi se o nečem višem od tebe, kažem višem, jer je nedokučivo, poricateljsko, izmičuće, nešto što ti hoće reći: Ne, ti nisi ista osoba u svim trenucima. Ako se tu uopće radi i o kakvoj osobi. Bit je, evo, da ne znamo ni o kome ni o čemu se radi. I taj trenutak nije jednokratan, ponavlja se kroz cijeli život pri tome prelazeći u teško uhvatljivu množinu: trenuci. Nebrojeno trenutaka za koje možeš reći da je trebalo drugačije, da to nije bilo tvoje mišljenje, djelo nalik tebi, da je ovo u što sada vjeruješ kao ispravno, ono što je trebalo izgovarati i činiti tada, nekada, bilo kada. Ti jesi isto što i tada.
6 maj 2016
Nikada se nećeš moći iskupiti. Ne zbog onog što učini, ne. Već zbog bezosjećajnog nepokajanja koje izvire iz svake tvoje riječi, geste, pogleda, mimike lica, pri spomenu te teme.
Nikada ti neće biti oprošteno, jer se nikada nećeš pokajati. Tvoje navodno kajanje su samo prazne riječi o pokajanju izgovorene kao na nerazumljivom jeziku, jer se u njima osjeća bezosjećaj.
A i oproštaj i tako nema smisla. Šta je oproštaj? Ta riječ je bez pojma. Ta to ne postoji.
10 maj 2016
Otrpljivati bi bilo zgodnije za reći. Jer kad kažeš: opraštam, govoriš, trpiti ću to što me povrijedilo, ponizilo, ojadilo; otprljivati ću. Oprost je samozavaravanje, potiskivanje, utjeha za osobu koja izgovara: opraštam ti. U najbojem slučaju, može se utonuti u spasonosnu ravnodušnost, ali ne upoznah mnogo onih kojima je to uspjelo.
23 maj 2016
I naravno da se nećeš složiti sa mnom. Jer što bi ti, što bi, (da kažem svi mi?), bez prikladnog pojma “opraštanje” i svega onog što iza istog stoji?
Da, doista, zamisli svijet, zamisli ljude u jednome svijetu gdje nema opraštanja, drugim riječima, kako već rekoh, svijet bez otrpljivanja koje utjehu pruža kad te zlo i naopako zadesi od koga.
Vjeroujem da ti, bar ne trenutno, ne pada na pamet da bi taj svijet mogao biti i božanstven?
Prvo sto na um pada da bi to bio svijet gdje sam vrag u potpunosti caruje. Ne djelimično kao sada.
Da, obe opcije su otvorene, ali nekako mi naklonost na prvu pada.
Dosjetiti ćeš se zašto.

Oh, can it be, the voices calling me, they get lost and out of time… — horheakimov

The Books – Enjoy Your Worries, You May Never Have Them Again album: Thought For Food (2002) voices sampled: “[Cheers]. Eagle.” “Fault” “Gentlemen, good luck.” “65 Thursday.” Because I just, he kept calling me at night, all hours of the night, calling my husband, my brother, calling me every day; he’s after me, and I […]

via Oh, can it be, the voices calling me, they get lost and out of time… — horheakimov

Za gospodina Ruiza

Jednom će se ponoviti. Ako se već dogodilo prije, ono što je neizbježno jeste da će se ponoviti. Nemojmo se zavaraviti, nije nam do toga da po drugi put ispadnemo naivne budale. Tu statistike nisu od pomoći, zapravo, tu ništa nije od pomoći, jer strah ne pali mostove za sobom, ne zatvara vrata,; strah ostavlja označene puteve, slobodne ulaze bez potrebe za bravom i ključem. U tijelu, umu i duši.

Upravo nakon što ste nakon mukotrpnih noći, mjeseci ili godina, ponovno izgradili povjerenje, (jer nije vam bilo druge, zapravo jeste, ali eto tako je kako je), dovoljan je jedan maleni, sićušni mig koji odskače od uobičajenog da se on istim putem vrati. Teturajući kao mamuran čovjek tek prenut iz polu sna.Kakav jadan, kakav bijedan, kakav prljav i sramotan osjećaj! Dođe vam da se usred tog časa nađete iznenađeni što ste iznenađeni.

A u biti, oduvijek ste znali da će se ponoviti. Što prije priznate time ne poboljšavate ništa, ali vam stvara osjećaj da nešto znate…

EGON! EGOOON!

Ne može se pomaknuti.Zrak kao da se iznenada zgusnuo priklještivši ga na mjestu, ne osjeća svoje disanje, ne čuje zvukove, ni najmanji šum ničega više ne dopire do njega, ništa. Onda najednom čuje da neko doziva to ime, pokušava se prisjetiti otkud mu je poznato, ali se ne može pomaknuti ni prema sjećanju. Ako uopšte postoji, onda je stalo, ako se uopšte kretalo- misli na vrijeme, a potom se i te misli gube i opet jasno čuje tišinu. Nevjerovatno je-pomisli svjestan da trenutno može jedino osluškivati tišinu.

Kako osluškujem tišinu? Tišina je tišina, nema zvuk. Kakva zabluda! Njezin je zvuk posve čujan, mada prigušen, nešto kao, kao…Detonacija!- pomisli i skoro da se oduševi tom usporedbom na čas, ali već naredni trenutak nestade i to.

Ne može se pomaknuti. Osjeća svaki dio tijela, zagledava se, no samo u mislima, sve je na svom mjestu, ali je kao paralizirano. Njegovo tijelo ne može načiniti ni najmanji pokret.

Sad ću trepnuti! Ne mogu trepnut. Oči su mi ukočene kao i cijelo tijelo. Ne mogu ni trepnuti.

Do prije par minuta sve je bilo posve u redu. Večera se odvijala uz neobavezno ćaskanje s njom sve do trenutka kada je to izgovorila. Njegovo prodiranje prvo je osjetio u prsima, onda kao da je skliznuo u trbuh i tu se zgrčio da bi iznenada kroz par neznatnih sekundi poskočio i obuzeo cijelo tijelo.

Ne budi naivna budala! Ako se već jednom dogodilo, ono što je neizbježno jeste da će se ponoviti. Upravo se ponavlja.- razmišljao je postajući polako svjestan da je ono u što gleda zadnji zalogaj hrane na plati ispred njega. Ona ne prestaje pričati, on to zna, ali ne čuje.

Ne može se pomaknuti. Ali napetost jenjava. I počinje se osjećati dobro u tom odavno poznatom unutarnjem mučilištu gdje mu se oduvijek najlakše bilo skloniti.

Djeluješ kao da mi nešto imaš reći. Izgledaš čudno. -prenu ga njezin glas

Prodrla je kroz tišinu. Evo je više ne čujem. -pomisli već sasvim zatočen u sebi

Odjednom nahrupiše zvukovi sa svih strana; kroz otvorene prozore, vrata bez brava, prolaze bez zaštite.

Kakav jadan, kakav bijedan, kakav prljav i sramotan osjećaj! Dragi moj Miguele! Naravno da si ispametovao davanje slobode drugome bez granica da se ne bi našao u mojoj koži, a jednom ću ti to sasuti i u lice.

Ne mogu se pomaknuti. Ako se već dogodilo prije, ono što je neizbježno jeste da će se ponoviti. I evo!

06.09.2015

Obala

Pročitala sam taj roman Obala od W.Ramos koji me na početku oduševio obećavajući,
a kako je išlo dalje, postajao je sve zamorniji, kao da je cilj žene koja je pisala bio da iscrpi onoga
 koji čita kao što je i protagonistica iscrpila sebe u
besmislenom traganju za ničim.Nakon divnog početka i oduševljenja, počela je lagana žurba,
zatim preskakanje
cijelih
 pasusa zbog nametljive
književne egocentričnosti, želje za dosezanjem vrhunaca poetike, te estetike… Ugnjetavanja!!! Kojih li fucking vrhunaca…
Toliko osobnih
misaonih litanija posve nepovezanih sa temom romana! Da, upravo sam završila s tom knjigom.
Od jedan do deset, (moja skala utiska pričitanim), dadoh joj sedmicu. Očito da pisati zna,
ali njezino pisanje je
 kao prežvakavanje
Prousta ili Virginie. Pregusto, preispričano na način, kako već rekoh prožvakan decenijama
i decenijama prije.
Razočarana zbog divnog početka i razočarenja poslije. O sad mi pade na pamet nešto,
ali zaista nije važno više šta.

23 avgust 2015, 4,19 jutro

TOP 10 (1)

NEMENIKUĆE

2013-10-12_10-57-12_kosmaj

Ovo su Nemenikuće u magli prljavog dana prokleto

mesto rođenja
Varoš kao svako đubre

Ona me na prozoru čeka i maše mi rukom da priđem
Ona mi klima glavom i tako mi divno šapuće tako me
divno moli

Ona me zove da dođem

Ja prolazim kao da sanjam i ne znam za bezbrojna
vrata
Ne znam za ključeve od krvi i teške svirepe šipke
Ne znam da stepeni vode do nekih čudnih kvaka
Na kojima se ruke smrznu kao grkljani malih reka

Ona me zove da dođem a nikako neću da shvatim
Da se baš tu gde stojim ivicom trotoara
Uzdiže zid od voska od meke providne gume i bujne
klizave trave
Nikako neću da čujem da se baš tu gde pada
Ogromna staklena stena po kojoj se gušteri ližu
Da se baš tu gde se lome rumene veštaške alge
I lažno grumenje soli
Spuštensa gvozdena ploča pred kojom stoji senka
Pred kojom leži blato pred kojom skičim pseto
Gde je nestala ona?

Ona me čeka u sobi gde su sve slike na zidu
Duge grabulje od kreča
Gde su sve stvari na podu trošne peščane lađe
Beli sunđeri od krede i mrtve smrznute mačke
Ona mi klima glvom i tako mi divno šapuće tako me
divno moli

Ona me zove da dođem
Ja prolazim kao da padam u duboki ponor od lišća
I čudim se zašto mi ruke ne gore haljinu njenu
Zašto na ovom telu niču te rogate magle
Mreže od smrvljene kiše i nasipi gnjile zemlje

Ona me zove da dođem a nikako neću da shvatim
Da se baš tu gde plamte krvavi plastovi mesa
Proganjaju vetrovi pusti i crne bezdušne vode
Prostiru muljave zamke i mokri čaršavi polja
Pred kojima ležim slama pred kojima gazim pena
Gde je nestala ona?

Ona me na uilici čeka gde prolaze koprive noći
Gde se četkama od pruća otvaraju alke bunara
Gde leže kraj kuća od laka tamni pampuri od kose
Sasušeni jarboli šuma i mrtvi kreveti vulkana
Ona mi klima glavom ona me zove da dođem

Ja prolazim kao da padam kroz redove od mekog
stakla

Kroz pamučne izloge od inja i čudne zidove od maka
A nikako neću da shvatim nikako neću da čujem
Da se baš tu gde se tope plameni mačevi šina
Pečati poraznih snova i besni zaleti hajke
Sustižu bivolska stada i trula kosmata jata
Pred kojima visim kao lika pred kojima stojim kao
sveća

Pred kojima pijem sve kade
Gde je nestala ona

Svakog se dana grozno zalepe za moje telo
Zalepe za moja usta puna plesnjive čađi
Zalepe za moje čelo puno plesnjive čađi
Zalepa za moja pluća puna plesnjive čađi
Zalepe za moju gušu punu plesnjive čađi
Zalepe za moje čelo
Zalepe za moja bedra
Zalepe za moje ruke
Zalepe za moje uši
Zalepe za moje sise
Zalepe za moja bedra
Zalepa za moje noge
Zalepe za moje oči
Zalepe za moja usta
Leševi prastare zemlje

Aleksandar Vučo

U nastavku

Ako zamislim da je laptop teka za pisanje ili pisaća mašina kakvu sam imala,
 ako je namjera da sluzi za pisanje koji bi linux ili neki drugi sistem bio
 najpogodniji
 za to…
Zar nije posve svejedno. Nije, jer odvlace paznju zanimljive sitnice
 okolo.
Onda bi to bio lxde ili gnome desk sa pola stvari deinstaliranih,
a ne da svako malo zujim
na još svašta pored interneta. Ali ne bih da bude bez interneta,
to mi ne odgovara nikako.
Također bi bilo idealno da baterija traje što duže, što će reći da sistem
 bude što lakši.
Ne volim kad mi se pet minuta diže sustav na novom laptopu pri čemu
 drejne
oko 3% baterije.
Kako god okrenem najpoznatiji mi  je Ubuntu za bilo što, ali, samo
da se podsjetim,
za pisanje mi nešto treba, a Ubuntu nije baš da se satire od brzine i
glatkoće.
NJegov derivat Lubuntu je, što je smiješno, dosta spor, obzirom da je to
 najlakši navodno
 linux iz porodice Ubuntu. Xubuntu je estetski koma, pa bi se sigurno,
kako sam već to činila,
svako malo posvećivala uređivanju, sređivanju da mi bude oku ugodniji.
Jutros instaliram Antergos, tako brz, tako lijep, a ono tamo…
Sve što je na Archu bazirano svako malo stvara probleme te proučavanje,
nestabilnost, ukratko ometanje,itd…
Toliko hvaljeni Mint je do bola spor na ovome laptopu, doslovno,
jedva sam normalno
 mogla pisati kad bi tu i tamo šta napisala. Linuxi sa openbox
deskom nikako ne odgovaraju,
 jer su nepraktični upravo u vezi desktopa, a najlakši su i najbrži.
I tako se mjesecima, uz to što jedva nešto napišem, bavim izborom linuxa.
 Svako malo probam neki, nešto mi ne odgovara, mada sam u zadnje vrijeme
 smanjila doživljaj.
Još jedna stvar koju sam zapazila je da poprilično izbjegavam laptop,
a više sam za stolnim kompj. Zašto? Zato što je ovaj laptop kupljen s namjerom da
prvenstveno služi za pisanje. Bez komentara sam na samu sebe sada kad sam
ono o čemu razmišljam i čime se bavim još i zapisala,
pa pročitala od početka.
Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.